Mrzim da pišem uvodnu reč. Smara me. Zato sam to prestao da radim posle nekoliko brojeva. Previše energije je odlazilo na tih nekoliko redova, apsolutno nepotrebno.
Ovog puta sam odlučio da vam se posebno uvodno obratim i ukažem na određene događaje u LGBT pokretu i apelujem na vas. Možda ste čuli da su se LGBT organizacije ujedinile i potpisale nekakvu platformu, sve uz patronat pojedinih velikih nevladinih organizacija. Platformu su potpisale Labris, Queeria centar, Parada ponosa, Siguran puls mladih, Gayten LGBT, Izađi, Asocijacija Duga. Odmah nakon potpisivanja Asocijacija Duga je napustila platformu jer je, kako oni kažu bila prevarena, tako da je broj ujedinjenih LGBT organizacija postao manji nego razjedinjenih, s tim da Queeria centar i Paradu ponosa čine jedni te isti ljudi, a novosadska grupa Izađi već godinama skoro i da ne postoji.
Još jedan LGBT fijasko u nizu, ali nije on ni prvi ni poslednji. Odmah nakon toga usledio je fijasko zvani nagrada “Duga”. Prošlo je nekoliko nedelja od toga, a još uvek ne mogu da razumem da je Gej strejt alijansa dozvolila da se tako nešto uopšte desi. Pozvati novinare u žiri i očekivati da će popustiti pred pritiscima, da će pogaziti svoje mišljenje da major Helena treba da dobije nagradu, već da će se opredeliti za predstavnicu vlasti prema kojoj su kritički nastrojeni je pre svega amaterizam, koji od GSA, iskren da budem nisam očekivao! Još očekivati da će oni ćutati, to već prevazilazi amaterizam. Kao što rekoše neki, ne radi se to tako, već unapred namestiš većinu u žiriju koja tebi odgovara i nema problema. Novinari iz žirija su iskoristili svoju medijsku moć i bruka je postala javna. Samo što ta bruka nije bila samo bruka Gej strejt alijanse, već čitave LGBT zajednice, jer nas uvek sve guraju u isti koš, koliko god mi vrištali nismo isti, nismo isti. Tako da mogu slobodno da pričam u množini i kažem, obrukali smo se pred međunarodnom zajednicom koja je došla na dodelu nagrade i upala u skandal, obrukali smo se pred državom jer sad svi znaju da je dodeljena nagrada fejk, obrukali smo se pred nevladinim organizacijama jer smo pokazali da volimo da se ližemo sa vlastima, obrukali smo se pred samom našom LGBT zajednicom, jer nam je toliko smetalo da pripadnica naše zajednice dobije tu nagradu. Izgubili smo i ono malo legitimiteta koji smo kao imali.
A zašto je to tako? Stvar je jednostavna, mi nemamo nikakvu moć. LGBT organizacije u Srbiji apsolutno nemaju nikakvu društvenu i političku moć! Nemamo moć da lobiramo za zakone, nemamo moć da se svađamo sa državnim institucijama kada nas izrade za te iste zakone, nemamo moć da pomognemo i zaštitimo žrtve homofobije, nemamo moć da se izborimo sa homofobima…
Na sve to treba dodati da je udarila ekonomska kriza u sektor, te se aktivisti više bave problemom od čega će da žive, nego interesima zajednice koju treba da zastupaju. Kada si u takvom položaju postaješ poltron, uvlačiš se i ližeš sa svima od kog možeš da dobiješ koju paricu ili osmeh. Tada si jadničak i ljudi tako i odnose prema tebi. A kako se dolazi do društvene i političke moći? Novcem i brojem ljudi koji stoje iza tebe. LGBT organizacije novca nemaju, a nemaju ni podršku LGBT populacije. Ta situacija se neće skoro promeniti osim ako se LGBT populacija aktivnije ne uključi u aktivizam. I to najbolje osnivanjem novih LGBT organizacija.
Lopta je sad u vašem dvorištu.
Piše: Predrag M. Azdejković