Zanimalo nas je telo koje živi po sopstvenom režimu. Telo drugačije od samog rođenja, izmenjeno bolešću, ili modifikovano sopstvenom voljom. Telo od krvi i mesa, kablova i senzora ili telo nacije uklesano u kamen.
To su tela koja izmiču. Ako su seksualna, ona su i hibridna. Ako su politička, ona su i bolesna. Seksualna su takođe politička, a bolesna svakako mogu biti i hibridna. Ona su zazorna, strana, neobična i fragilna. Poslednja od svoje vrste, ili prva od neke nove.
Ljudsko telo ne može biti kategorija. Režim države, društva, kulture, pokušava da ga disciplinuje, osuđujući i neprestano ukazujući na odstupanje od zadate i očekivane norme. Pol, rod, seksualnost, izgled, zdravstveno stanje – sve je pod lupom i sve je na vagi.
Telo se mora izboriti za opstanak pod sopstvenim režimom. Telo mora ostati neposlušno za svaki režim koji pokušava da ga promeni.
Kustoski tim izložbe “Telo kao režim” Vladimir Bjeličić i Senka Latinović.
Izložba je bila dostupna javnosti tokom februara u Kulturnom centru Beograda, a sada je dostupna i čitaocima Optimista.
