Zašto se gejevi tetoviraju? Stručnjaci tvrde da se gej osobe tetoviraju zbog niza veoma zanimljivih i raznovrsnih poriva. Da li bi, uzimajući u obzir skupe, izrazito bolne i često opasne metode uklanjanja tetovaža, trebalo da razmislimo pre nego što odradimo tatu?
Dugoročno obavezivanje može biti teško, bolno i ispunjeno žaljenjem, a čak i ne mislimo na venčanje ili uzimanju kredita za kupovinu stana u švajcarcima. Mislimo na tetoviranje. Zašto u doba kada je za odlučivanje o izboru mobilnog operatera potrebno tako mnogo vremena mi sa našom kožom radimo nešto na brzinu o čemu će da razmišljamo kasnije?
Reč „tattoo“ je jedna od najtraženijih na internetu širom sveta. Google ju je prošle godine uvrstio u prvih deset reči koje se najčešće kucaju u ovom pretraživaču tako da ne čudi što broj tetoviranih ljudi raste iz godine u godinu. Trećina mladih ljudi ima tetovažu.
Ipak, nisu svi zadovoljni posledicama. Istraživanje je pokazalo da više od četvrtine ljudi koji su se tetovirali kasnije žale zbog toga. Tribali, nekada veoma popularni, danas su postali predmet sveopšte mržnje svojih ponosnih vlasnika. Neki ljudi zarađuju veliku lovu uklanjajući ove brljotinje.
Britanski sistem zdravstvene zaštite je došao na udar javnosti kada je otkriveno da je od 2008. godine potrošio preko 200 hiljada funti poreskih obveznika na lasersko uklanjanje neželjenih tetovaža. Udruženje poreskih obveznika se žalilo jer smatraju da je tetoviranje lični izbor, ali i da niko drugi ne bi trebalo da plaća greške tuđeg ličnog izbora. Zdravstveni fond se pravdao rečima da oni odobravaju sredstva samo ako vlasnik tetovaže dobije potvrdu od psihologa da mu tetovaže nanose psihičke smetnje i bolove i ometaju normalan život. Ako se uzme u obzir da je broj onih koji iz svog džepa plaćaju uklanjanje tetovaža još veći onda su brojke još fantastičnije.
Homoseksualci se tetoviraju više od ostalih. LGBT zajednica je bila na samom začetku umetnosti ukrašavanja tela, a i danas je na vrhu tog talasa. Prema nekim istraživanjima među gej populacijom ima dvostruko više tetoviranih nego među strejterima. Profesor psihologije Kreg Džekson smatra da za ovo postoji više razloga. Prvi razlog je taj što je tetoviranje uvek bilo u vezi sa vežbanjem, telesnom estetikom i željom da se fizički izgled dovede do savršenstva. Drugi razlog što je gej zajednica prihvatila tetovaže pre nego što su one postale opšte popularne jeste taj što je to bio svojevrstan znak pripadanja zajednici, način određivanja identiteta u vremenima kada svet nije bio toliko liberalan kao što je danas. Tetovaže su ranije bile neka vrsta trajne seksualne lične karte, a seksualna konotacija je i dalje prisutna kod ovog fenomena. Tetoviranje je „staza od žutih cigala“ do Magične zemlje Gej. Ono ne bi trebalo da bude seksi, ali jeste zajedno sa pušenjem ili trčanjem u sivoj trenerci. Međutim iza tetovaže mogu da se kriju i neke depresivne stvari. Ono je neka vrsta samopovređivanja koje upija negativna osećanja. Tetoviranje boli, ostavlja ožiljak, ali i osećaj ponosa uz permanentno podsećanje na dan kada smo to uradili.
Samopovređivanje je još jedna od stvari koja je češća u gej nego u strejt svetu i koje je direktna posledica veoma niskog samopoštovanja prema sebi naročito tokom procesa autovanja. Upravo zbog toga profesor Kreg Džekson smatra da bi tetoviranje trebalo svrstati u kompulsivne poremećaje. Ne toliko u zavisnost, ali nezdravo i opasno kada ode predaleko.
Luis Melou, jedan od vodećih britanskih tatu umetnika koji je tetovirao i Dejvida Bekama, kaže kako je i sam svestan mračne strane tetoviranja. Seća se kada je tokom osamdesetih godina prošlog veka započela HIV epidemija HIV. Svi su se bojali da ne „zakače“ virus. U to vreme veoma mali broj majstora tetovaže je uopšte prihvatalo da tetovira homoseksualce plašeći se da će na taj način proširiti zarazu.
Čak i Luis, koji živi od toga što tetovira druge ljude, shvata da veliki broj ljudi u celu priču ulazi suviše brzopleto i bez previše razmišljanja. Rijaliti emisije koje prate ljude koji se tetoviraju u studiju za tetoviranje su bile na početku, a kasnije, sa internetom, stvari su postale još pristupačnije. Veliki doprinos širenju kulture tetoviranja dale su i poznate ličnosti koje su na ovaj način ukrašavale svoje telo.
Luis svom poslu pristupa profesionalno tako da često dolazi u situaciju da odgovara neke klijente od određenih tetovaža. On smatra da ljudi ne bi trebalo da tetoviraju vrat, lice i šake. Dve godine je pokušavao da ubedi Dejvida Bekama da ne tetovira vrat. Nije uspeo, ali bivši fudbaler do sada nije skinuo tu tetovažu što znači da je i dalje srećan sa njom.
Ali Dejvid Bekam ne mora da ide na razgovore kod poslodavaca i čuči ispred šaltera nacionalne službe za zapošljavanje.
Mnogi tetovaže i njihovo skidanje uzimaju zdravo za gotovo. Ali uklanjanje tetovaža nije tako jednostavno, kaže Luis. To je proces koji može da potraje godinama, veoma je bolan, često ostaju ožiljci, a neke boje nikada ne mogu da se skinu.
Luis Melou se slaže sa profesorom Kregom Džeksonom da je u pitanju kompulsivni poremećaj i da stvari mogu da dovedu do katastrofalnih posledica jer neki ljudi jednostavno ne znaju kada je dosta.
Nekada tetovaže mogu da dovedu do problema prilikom zapošljavanja jer izvesne kompanije imaju pravilo da ne zapošljavaju ljude koji su na ovaj način ukrašavali svoje telo. Na Islandu niko ne može da dobije posao ako ima tetovažu koja se vidi kada je čovek normalno obučen. Mnoge policije takođe ne primaju u svoje okrilje ljude sa tetovažama na vidljivim mestima. Dosta njih ne razmišlja o ovim posledicama tako da postoji mogućnost da se u budućnosti vode brojni sudski sporovi zbog diskriminacije prema onima koji imaju tetovaže. Arkanzas je uveo i porez na tetoviranje.
Da li je to što smo se tetovirali bez razmišljanja trajna prepreka uspehu u našem životu? Naravno da nije sve crno-belo. Tetovaže mogu da budu najlepša i najkreativnija umetnička dela kojima smo svakodnevno okruženi. Tetovaže su i način na koji otkrivamo sebe celom svetu i na koji izražavamo svoja osećanja. Ljudi koji tetoviraju note ili gitare izražavaju svoju privrženost muzici, oni koji tetoviraju ptice u letu ili leptire otkrivaju svoju potrebu za nesputanom slobodom. Neki ljudi i dalje neguju tetovaže koje su uradili pre trideset godina. Tetovaže nisu uvek prepreka za zapošljavanje. Naprotiv. Nedavno je jedna brokerska kuća iz Njujorka ponudila svojim zaposlenima povišicu od 15% ako na svom telu istetoviraju logo ove firme. Tetovaže takođe mogu da budu simbol povezivanja i izraza ljubavi između prijatelja ili članova porodice. Tako je, na primer, sredovečni protivnik tetoviranja, Đorđe Balašević na svom ramenu istetovirao miša Amosa kao znak podrške svojoj ćerci koja se borila za život posle teške saobraćajne nesreće. Tada su joj svi članovi porodice obećali da će svako od njih učiniti nešto što bi ona volela, a što oni inače nikada ne bi uradili. Jelena je ponovo prohodala, a njenom tati i našem Đoletu je na ramenu ostao trajan znak bezrezervne podrške i ljubavi.
Ako želimo da uradimo nešto čije posledice će nas pratiti ceo život trebalo bi o tome dobro da razmislimo pre nego što se odlučimo da preduzmemo taj korak. Ono što je najvažnije jeste da je tetoviranje lična odluka koju ne bi trebalo da opravdate bilo kome osim samom sebi. Tri puta meri, jednom reci sudbonosno da!
Piše: M. Aranđelović