Nakon međunarodne i sveukupno svetske festivalske premijere nedavno u Solunu bliži nam se trenutak i ovdašnje srpske premijere barem u kontekstu Optimista i njegove projektovane i pretpostavljene publike željno iščekivanog dokumentarnog filma dugog metra pod nazivom Topli film. Da podsetimo i uputimo kroz par faktografski nastrojenih redaka – reč je o srpskom celovečernjem dokumentarcu tematske podfele u režiji Dragana Jovićevića, a fokus je jasan i neupitan – zastupljenost i distribucija kvir likova i motiva na uzorku jugoslovenske, a docnije i srpske kinematografije, uz desetak sagovornika, podosta arhivskog materijala i paralelnim tokom u kome se dva mlada glumca (te, uslovno rečeno, role tumače profesionalni glumci Đorđe Galić i Đorđe Mišina) pripremaju za budući angažman proučavajući tu krhku istoriju u periodima iza nas.
Imajući u vidu faktografski proverljivu istorijsku stavku da je istopolni čin u tadašnjoj SR Jugoslaviji (dakle, Srbiji i Crnoj Gori u tadašnjoj državnoj/državotvornoj tvorevini/avanturi) zvanično dekriminalizovan tek sredinom Miloševićevih devedesetih, iznenađujuće je puno zgodnih i rečitih oglednih primera iz ovdašnje filmske baštine, isprva starije, a potom i recentnije, kojima se može potcrtati i ilustrovati pero-laka teza. Kvir likovi su dugo bitisali na samoj margini pažnje ovdašnjih filmskih stvaralaca, u kriptičnom mraku i zaveri prećutkivanja i sugerisane nevidljivosti u odnosu na ovakav ili onakav proskribovani glavni tok po pitanju filmskog stvaralaštva (jer ukusi i motivske i tematske preference i opsesije, a onda i sa strane i sa visova nametnute mode i potrebe društva da ostvari vlastitom „oku“ ugodan odraz i putem filma su se menjali tokom jugoslovenskih i srpskih decenija iz druge polovine minulog veka, a u ovih dvadeset i kusur godina novog nam milenijuma). I u tim i takvim okolnostima, ili uprkos njima, postoji nekakva tradicija ( i to u planu svoje svrsishodnosti i opšteg mu razloga postojanja Topli film to precizno mapira i pokazuje) održala se slabašna tradicija, na sreću, dovoljno vitalistički obojena i osnažena, a koja se ticala zastupljenosti, naravno, sa korenom uličnoj pogibeljnosti i zalaganju, a onda i distribucije kvir likova i kvir motiva i tema, sve i da se u većini slučajeva, nimalo iznenađujuće, tu radilo o uvreženim obrascima i mustrama, brzopoteznim rešenjima, neretko i u postojanoj „principijelnoj koaliciji“ sa karikaturalnim i posprdnim. U ovom svom aspektu, Jovićevićev Topli film lako doseže kotu promišljenije informativnosti, a svakako mu na ruku ide i pregledno iznošenje stavova, sudova sagovornika, baš kao i tu izdvojenih primera u vidu podsećanja na filmove referentne po toj osnovi i značajnijih za ovaj hitri filmski vremeplov jasnog tematskog i idejnog ustrojstva.
Očekivano, kreće se od posleratnih začetaka profesionalne kinematografije na ovim prostorima, gde se kvir likovi i teme/motivi, daju detektovati tek kroz nekakvu filmsku varijaciju brzopoteznih forenzičkih istraživanja, uz podosta učitavanja i dopisivanja smisla i značenja, u oba slučaju oslonjenih na „štaku“ u vidu naknadne pameti. Ovdašnja ispostava crnog talasa tu „praksu“ izneverava, te u dnu kadra imamo likove koji su evidentno u ravnih lako pojmljivih sugestija i insinuacija – a posebno je zanimljiva činjenica da je u svim pobrojanim slučajevima tumač tih likova bio neprevaziđeni Milan Jelić (i kod Živojina Pavlovića – u dva navrata, i u i dalje nadahnjujućim i svežim Vranama Kozomare i Mihića, s tim da je najsnažnija poenta stigla iz Jelićevog rediteljskog (celovečernjeg igranog prvenca – Bubašinter, neprolaznog klasika koji se, čak i mimo odvažnog tretmana motiva homoseksualne panike, može posmatrati i kao primer Almodovara pre samog Almodovara). I upravo je pojava, učešće i svedočanstvo Milana Jelića kvalitativni i idejni vrhunac čitavog ovog filmskog ostvarenja, a pohvale svakako zaslužuju i ostali nadahnuti i verzirani sagovornici: Želimir Žilnik, Saša Radojević, Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević. Dabome, kako se Topli film u tom svom pomnom pogledu u retrovizor približava ovom našem sada i ovde više je i zgodnih i celishodnijih primera pa čak i zdravije prakse na ovu temu, a što, naravno, ne znači da gorepominjana tmina marginalizacije i kriptičnosti i dalje nije pretnja i otvorena mogućnost.
Osim već pomenutog, Topli film poentira i na polju montažne raznovrsnosti, što je ovde konkretno oličeno vidno ambicioznim zanatskim pristupom i doprinosom montažerke (a ovde i producentkinje) Nataše Pavlović. Ovo nije, a nije ni postojala mogućnost da bude film bez mana i upitnijih aspekata, ali svi utisci iz tog domena – izbor sagovornika / „svedoka“ epohe i pominjanih moda, nakana i obrazaca je u par slučajeva diskutabilan, glumački delovi su neujednačeni, izostanak nekih iznimno intrigantnih primera kojima bi se ojačala inicijalna teza, loša koncentracija nekih od sagovornika, nesigurniji ritam izlaganja na samom početku, lako padaju u senku sveopšte povoljnog utiska o ovom vrlo dobrom i neporecivo potrebnom nam dokumentarnom radu, koji je, na sreću svih i svega na koje i na šta se odnosi, u sasvim zadovoljavajućoj meri iskoračio iz okvira egzotičnosti i atipičnosti u odnosu na okolni kontekst i mejnstrim, pa će samim tim imati i opipljive kapacitete da ubrzo na svoju stranu pridobije i one koji slabije mare za te teme i fenomene. Kao što je već spomenuto u samom uvodu, uskoro će i prva prilika za impresije ovdašnjih filmoljubaca – konkretno, na otvaranju ovoprolećnog izdanja Festivala Beldocs u našoj prestonici, precizno, 22. maja.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
