Početkom ove godine sam doneo definitivnu odluku da želim da se preselim iz Novog Sada u Beograd. Sa tom odlukom došla je i svest da me čeka razgledanje kuća/stanova. S obzirom na to da sam to poslednji put radio u Novom Sadu 2017. godine, nisam bio siguran kako će stanodavci u Beogradu gledati na mene i koliko će imati predrasuda. Iako biste možda očekivali da ovaj tekst bude „pljuvačina“ po našem narodu i koliko smo homofobični, moram da kažem da će tema ovog teksta zapravo biti moja i više nego pozitivna iskustva.
Ono što kao prvo moram da naglasim jeste to da sam i ja sam iznenađen koliko ustvari nije bilo negativnih iskustava u celom ovom procesu. Kao drugu stvar, naglasio bih da sam ja ipak u ovu potragu krenuo po Beogradu – glavnom gradu naše zemlje, koji (donekle) važi za metropolu, tako da je to isto jedan jako bitan faktor za celu ovu pozitivnu sliku. Nisam siguran da li bi ista priča bila u nekom drugom, manjem gradu u nekom drugom delu naše zemlje.
Da napravim lagani uvod, za one koji možda nisu dovoljno upućeni. Ja sebe definišem kao nebinarnu osobu – dakle ne uklapam se u standarde niti prosečnog muškarca, niti prosečne žene, već levitiram negde između, na skali koja je fleksibilna i promenljiva s godinama. Što se moje energije tiče, ona je poprilično feminina, ali ne ide do granica prenaglašavanja, u smislu izveštačenih „ženskih“ pokreta ili povišavanja glasa prilikom razgovora. Kada je izgled u pitanju, imam dugačku kosu, dugačke crne nokte, vitku građu i garderobu koja bi se mogla opisati kao „androgina“. Dakle, crno, usko, malo odlazi i u neki dark, gotik fazon.
Pošto sam, zbog naviknutosti na predrasude bio spreman da će ih biti, komunikaciju sa svakim stanodavcem sam počinjao porukom na Viberu: „Dobar dan, video sam Vaš oglas, kada ste slobodni da Vas pozovem?“ Na taj način su imali priliku da vide moju sliku (kao i muško ime) na Viberu, i da već na osnovu toga procene ko im dolazi, te da odbiju ukoliko im ne odgovara.
Na svu sreću, negativnih reakcija nije bilo. Niko nije reagovao tako što me je izvređao ili napisao nešto ružno/negativno. Maksimum je bilo ignorisanje – neodgovaranje na poruku. S druge strane, ja ni ne znam koji je bio tačan razlog neodgovaranja, tako da ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je u pitanju homofobija. Moguće je da je stan/kuća u međuvremenu izdat, ili imaju previše zainteresovanih, pa su u jednom trenutku odlučili da neće na dalje da komuniciraju, ko zna.
Ono što me je pozitivno iznenadilo jeste to koliko je zapravo bilo ljudi koji su sa mnom komunicirali bez ikakvih predrasuda. Možda je s jedne strane tužno to što me je iznenadilo nešto što bi trebalo da se podrazumeva, ali ipak s druge strane mora da postoji svest kakvo je ovde stanje bilo nekada, i koliko smo ipak donekle napredovali u tom pogledu kao društvo. Ili sam ja samo možda imao sreću da nailazim na prave ljude, a da me pogrešni zaobilaze.
Šta je tačno doprinelo tom napretku i količini ljudi koji nemaju predrasude prema osobama koje su drugačije, ne znam. To je neka obimnija i dublja tema, za neki poseban tekst. Ja sam ovde hteo da podelim svoja lična iskustva iz prethodnog perioda koja su me prijatno iznenadila.
Moram da kažem da je bilo situacija kada sam možda ja bio taj koji je imao predrasuda prema određenim tipovima ljudi: starije žene, nabildovani-tetovirani muškarci. Nekako sam bio siguran da bi takav neko imao negativnu reakciju na mene, međutim ljudi sa kojima sam ja dolazio u dodir je nisu imali.
U celom tom procesu, obišao sam možda nekih desetak kuća/stanova, i svako to provedeno vreme je prošlo u veoma prijatnom tonu i finom razgovoru. Ja sam tip osobe koji, čak i kada odluči da za nešto nije zainteresovan, to lepo javi. Na svaku moju poruku da se zahvaljujem na izdvojenom vremenu, ali da bih ipak nastavio dalje potragu, poželeli su mi sreću da nađem nešto što će mi biti adekvatno.
Čak sam u jednom trenutku okačio objavu i u nekoliko Facebook grupa koje su namenjene izdavanju kuća i stanova, i isto sam bio spreman na razne negativne komentare, s obzirom na to da te grupe imaju po 15-20000 članova. Međutim, negativne reakcije su ponovo izostale. Čak i one kojih je bilo su bile vezane za budžet kojim raspolažem (koji je možda za naše standarde malo veći od prosečnog, ali prosto sam prilikom razgledanja shvatio kakva je trenutna situacija, i da ispod tog budžeta teško može da se nađe nešto što bi odgovaralo svim mojim kriterijumima), ali nisu imale nikakve veze sa mojim izgledom, orijentacijom ili rodnim identitetom.
Možda jedina situacija koja me je u isto vreme razočarala, ali i prijatno iznenadila jeste bila jedna gospođa, koja mi je ponudila kuću, koja je apsolutno odgovarala svim mojim kriterijumima i stvarno sam bio zainteresovan da odem da je pogledam. Međutim, javila mi se nakon dan ili dva i napisala da se stvarno izvinjava, ali da je u razgovoru sa komšilukom te kuće procenila da bih ja tamo mogao da imam problema, te da, iako je ona zaista imala dobru volju, prosto nije do nje. Iako sam s jedne strane bio razočaran, jer mi se kuća stvarno dopala, s druge strane mi je bio lep taj njen gest, jer je očigledno komšiluku najavila ko bi potencijalno mogao da dođe, te uradila sve što je do nje da mene zaštiti od budućih neprijatnosti. I na tome joj hvala, jer bolje što mi je to odmah rekla, nego da sam sebe doveo u situaciju da za par meseci moram ponovo da se selim, jer se tamo ne osećam prijatno, a možda čak i bezbedno.
U kući u koju sam se na kraju uselio me je dočekao gazda, koji od početka nije pokazao nikakve predrasude. Pošto sam ovde već nekih mesec dana, a i on je mojih godina, vremenom se dosta oslobodio i počeo da postavlja razna pitanja, jer mu je ceo taj svet nepoznat, pošto nikada nije imao dodira sa njim (ili, iako je imao, to je bio neko ko nije autovan, pa nije ni znao).
To iskustvo sa njim (a i sa svima prethodnima) mi je pokazalo da predrasude dolaze iz neznanja i straha od nepoznatog. Kada čovek dobije informacije koje ga zanimaju, predrasude nestaju. I to je neki put ka poboljšanju naših prava. Zašto je taj put spor? Zato što je situacija na našim prostorima takva da se jako mali procenat zajednice bori za prava svih nas, dok se većina krije, ćuti i čeka da neko hrabriji reši sve za njih. Da bismo svi bili tretirani kao i svi ostali ljudi, mora da nas bude više u javnosti, jer se time razbija taj tabu i ljudi se navikavaju na različitosti. Tada dolazimo do suštine, gde različitosti prestaju da budu bitne, i svi smo samo ljudi, bez ikakvih drugih etiketa.
Piše: Filip Obradović
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
