U svetlu dešavanja u Evropi, ovogodišnja „gej olimpijada“ kojoj je krilatica „peace, peace, love, love“ ove godine je bila više usmerena ka reči „peace“. Cela Evropa i ceo svet bili su okrenuti ka dešavanjima u Ukrajini, a prirodno je to bio i fokus evrovizijskih fanova, s obzirom na to da je Ukrajina jedna od najuspešnijih i najvoljenijih evrovizijskih zemalja. Dok smo svi gledali u orkestar Kalush, ko su LGBT izvođači koji su nam se „provukli“?
Prvo da se osvrnemo na vrh tabele i priče o „političkoj pobedi“. Takve priče čujemo svake godine, ali ove godine su dodatno pojačane činjenicom da je konkurencija bila izuzetno jaka i mnogo zemalja je pretendovalo na pobedu, plus – pobedila je zemlja koja je u ratu. Da li na Evroviziji ima politike?
Ima. Da je nema, Rusija bi, iako agresor, imala dozvolu da učestvuje. Ali da li je to ta vrsta „politike“ koju zamišlja mali Perica, gde sedi „veće staraca“ i odlučuje ko će pobediti? Pa i ne baš. Ono što je bilo najzanimljivije jeste da se u Srbiji najviše govorilo o političkoj pobedi, usled neispunjenih nerealnih očekivanja o tome da ćemo mi pobediti. Dodatno je stvari podgrejao lapsus Duške Vučinić koja je u direktnom prenosu izgovorila da smo prema glasovima publike bili na drugom mestu. Zapravo, bili smo na četvrtom i sve i da nije bilo „skandaloznog glasanja žirija“ to bi nam bio najbolji mogući plasman. Zašto? Vrlo je jednostavno.
Ispred nas je prema glasovima publike bila Španija, koja je bila u vrhu i po glasovima žirija. Odmah ispod nas po glasovima publike našao se ubedljivi favorit žirija – Velika Britanija, a nakon njega treći favorit – Švedska. To su tri zemlje oko kojih su žiri i publika imali gotovo pa jedinstveno mišljenje – da treba da budu u vrhu. Nakon toga sledi Ukrajina, koja je bila ubedljivi favorit publike i četvrti favorit žirija. Kako god da se stvari postave – ovo bi bile vodeće četiri zemlje jer su oko njih imali jedinstveno mišljenje i žiri i publika. Da se žiri izbriše – bili bismo četvrti, kad ostane – mi smo peti. Prema glasanju žirija, mi smo bili 11. mesto – što je pozicija koju su nam kladionice dugo predviđale. Uopšte nije tačno da nas je žiri iskulirao. Sve i da nam je žiri dao još tih nekih 100 glasova više nego što jeste, ne bismo preskočili ove prve četiri zemlje, ili bismo bili negde između 3 i 5 mesta. Dakle, tu negde gde smo svakako i bili.
Pritom, mi u Srbiji ne možemo da se dogovorimo šta je bilo namešteno. Kukamo na glasove žirija i smatramo ih „nameštenim“ ili „komšijskim“, a nemamo problem sa tim što mi isto tako i dobijamo i delimo glasove, od kad doseže evrovizijsko pamćenje. Sa druge strane, smatramo da je „namešteno“ Ukrajini – a oni su pobedili glasovima publike, ne žirija. Publika je ta koja je želela da vidi Ukrajinu na tronu. I to istorijski ubedljivo. Da li su glasali zbog „simpatija“ ili pesme irelevantno je – publika je glasala tako kako je glasala.
I zašto je Ukrajina pobedila vrlo je jasno – trenutno ima najjaču dijasporu. I to jeste politika, svoji glasaju za svoje. Za zemlju, ne za pesmu. Ukrajina ima trenutno milione svojih građana raseljenih po celoj Evropi, koji nisu ekonomski migranti i imaju mobilne telefone i poslaće SMS za svog predstavnika jer je to jedino što vide da mogu da urade. Jedina pobeda koju mogu da izvojevaju. I to su, prirodno, i uradili. Ako je to „politika“, onda molim da se obrišu svi naši glasovi dijaspore na osnovu kojih smo bili u vrhu dok se glasalo „po ključu“ i pre uvođenja žirija, pa da vidimo gde će se naći Željko Joksimović i da li bi Marija Šerifović pobedila. Uostalom, i to što smo četvrti ove godine prema glasovima publike je takođe, u velikoj meri, naša dijaspora odradila. Tako da bilo kakve priče o „nameštanjima“ nema – žiri je rekao svoje, publika se nije složila i u ogromnoj meri rekla nešto drugo, a matematika je na kraju odlučila. A matematika je neumoljiva.
Bila je neumoljiva i kada je „politički“ pobedila Jamala, i kada je „na simpatije“ pobedio Salvador Sobral i kad je Končitu „izgurao gej lobi“. Svake godine se viče „politika“ i svake godine – ko izgubi ima pravo da se ljuti. A ljute se i čude samo oni koji nisu pratili kladionice koje su i ove godine svoje rekle dva meseca pre takmičenja. I bile nepogrešivo tačne.
No, dok smo kod gej lobija – ove godine je ta fantomska organizacija izgleda zakazala. Bar kad su u pitanju glasovi. Ništa LGBT nije imalo neki visok plasman. A imalo je šta da se vidi i čuje. Ipak, jedan se izdvojio. Naravno, MIKA! Mika je bukvalno bio osoba koja je ukrala šou i u jednom trenutku se učinilo da će imati i najveći hit festivala. To se nije desio, prešišao ga je, bar po hitičnosti u Srbiji WRS – o čijoj se seksualnosti spekuliše. Rumunski predstavnik je svakako, bio deo LGBT zajednice ili ne, neko ko je doneo kvir na scenu i zasigurno „Llamame“ ostaje jedan od most iconic momenata ove godine. Rekao bih da je on, pored predstavnika Francuske, neko ko ima najviše prava da se ljuti – odnosno zaslužio je mnogo veći plasman. Ali to bi bio samo moj lični utisak i moj lični (ne)ukus.
Kad su u pitanju otvoreno LGBT performeri, sjajni Michael Ben David iz Izraela sa svojim kempičnim performansom ostao je u polufinalu, isto kao i predstavnik Kipra, koji se ne identifikuje kao LGBT, ali je u wanna be Maneskin stilu izveo gej poljubac na sceni. Daleko ikoničniji bio je predstavnik Australije, Sheldon Riley koji je uspeo da se plasira u finale. Sheldon peva o različitosti (uh, koliko česta tema na ESC), ali je zapravo neko ko vrlo dobro zna o čemu peva. Kao malom dijagnostifikovan mu je Aspergerov sindrom, što je jedan od blažih oblika autizma, a kroz odrastanje je trpeo nasilje zbog svoje seksualnosti. Njegova pesma „Not the same“ govori upravo o tome, a performans dodatno pojačava poslatu poruku. Naime, njegova maska sa Svarovski kristalima je nešto što je oduvek želeo – glamurozna maska iza koje će moći da se sakrije jer nikad nije voleo kako izgleda, niti da ga gledaju. Maska je za njega „prelepa distrakcija“ i zato je odlučio da je nosi. Međutim, shvativši da ne želi da pošalje poruku „ako vam se ne sviđa kako izgledate sakrijte se iza maske jer ćete samo tako biti srećni“ odlučio je da je u toku performansa skine i pošalje poruku osnaživanja i onoga što on smatra „preuzimanjem kontrole“. Objašnjenje ovog performansa, naravno, nismo imali priliku da čujemo u prenosu, a verujem da bismo potpuno drugačije doživeli celu priču da nam je pozadina bila poznata.
Visok plasman nisu uspele da ostvari ni „Sestre“ sa Islanda, ali je njihovo pojavljivanje poslalo možda i najveću političku poruku. Ne samo što je jedna od sestara, Elin, otvoreno gej i što je bend nastupao na Prajd događajima, već su vrlo glasne u borbi za trans prava. Na tzv. „tirkiznom tepihu“ pojavile su se u majicama koje su poslale političke poruke, uključujući i podršku trans zajednici, a ono što stoji iza toga je da je jedna od njih, Sigga, majka trans deteta. Ona je o tome pisala na svom Instagram profilu, gde je objavila sliku trans zastave uz poruku „vidim te, uz tebe sam, volim te“ i hešteg #ponosnamajka. U više intervjua govorila je o tome i istakla koliko je mnogo izazova, i pored toga što je ona majka koja je potpuno otvorena i prihvata svoje dete. Ono što je takođe istakla je strah za trans decu i zato se i posvetila tome da svojom popularnošću njima pruži zaštitu, vidljivost i platformu. „82% trans dece razmišlja o suicidu, a 40% će to i pokušati. Za mene je zastrašujuće i da pomislim na to da moje dete može da oduzme sebi život jer nije prihvaćeno“, istakla je Sigga i poručila roditeljima da vole i bezuslovno podržavaju svoju decu i budu uz njih. Pesma je možda bila dosadnjikava, ali za političku poruku i iskreni aktivizam 12 poena za Island!
I na kraju, trebali išta više reći nego MAHMOOD?! Možda njegov duet sa Blancom nije baš ono što smo navikli i ono što želimo, i retko koji povratnik ponovi uspeh prvog nastupa, ali još od „Soldi“ čovek je evrovizijska gej ikona.
Više tekstova iz broja 66 – jun 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
