Postoji neraskidiva veza između onoga što obično nazivamo “Brodvejskim mjuziklom” i LGBT zajednice. Ta veza je toliko jaka i tokom istorije ovog specifičnog žanra postala toliko očigledna da se već koristi kao opšte mesto ili podrazumevajuća odrednica za definisinje gej karaktera u sitkomovima i sapunicama. Brodvej je, jasno, baš kao i teatar uopšte na neki način bio “slobodna zona”, okruženje gde su LGBT umetnici mogli gotovo slobodno da izraze svoju različitost, ekstravaganciju ili jednostavno ljubav prema štrasu i šljokicama. Postojao je nekakav prećutni dogovor između publike i izvođača -umetnika – kreatora najslavnijih brodvejskih mjuzikala koji je čak i u najkonzervativnijim vremenima davao Brodveju slobodu da tretira svoju LGBT “decu” sa nežnošću i što je još važnije –poštovanjem. Lista LGBT umetnika koji su ostavili neizbrisiv trag u razvoju ovog žanra nepregledna je i neprestano se upotpunjuje i može se porediti samo sa još jednom zajednicom i njenim uticajem na mjuzikl – Jevrejima. I dok su sve do sedamdesetih godina prošlog veka LGBT teme u mjuziklima bile više manje skrivene ili iskazane kroz metafore i simbole, od početka te decenije Brodvej “izlazi iz ormara” i u nekoliko kultnih mjuzikla iz tog perioda (npr. “Kabare”, “Chorus Line”) imamo likove koji su otvoreno gej, da bi u osamdesetim već imali mjuzikle gde je to i centralna tema (“Kavez za ludake”, “Poljubac žene pauka”). Danas se pak čini da su na Brodveju i zastupljene samo dve teme, Dizni i LGBT zajednica (“Kinky boots”, “The Book of Mormons”, “The Normal Heart” itd).
Mjuzikl “Viktor, Viktorija” ima gotovo tipičnu genezu kako se pravi brodvejski hit u proteklih dve decenije. Naime, od devedesetih je krenuo trend postavljanja brodvejskih verzija kultnih (ili pak opskurnih) filmova na muzičke scene. Tako smo dobili čitavu seriju Diznijevih crtaća u scenskim varjantama ( “Mala sirena”, “Aladin”, “Pokahontas”, “Kralj lavova”…) ali i bizarne adaptacije filmskih klasika kao što su “Roki”, “Mostovi okruga Medison”, “Prisila kraljica pustinje”, “Žene na ivici nervnog sloma”, pa čak i “Spajdermen”.
“Viktor, Viktorija” je najpre bio film, ali ne onaj koga svi znamo, već nemačka komedija iz tridesetih godina “Victor und Victoria” gde je čitav kvir podtekst bio zabašuren igrom travestije (kao što znamo iz nekog razloga publika u svim periodima od kad postoji zabava nalazi da je muškarac u haljini neodoljivo smešan). Genijalni Blejk Edvards je uzeo tek glavnu premisu (žena koja se pretvara da je muškarac koji se pretvara da je žena), od čega je napravio urnebesnu, stilizovanu i duboko tačnu analizu žensko – muških odnosa. Edvards je dakle napravio tu ingenioznu intervenciju da u filmu gde vrvi od LGBT likova centralno pitanje u stvari bude kako je moguć iskren i ravnopravan odnos muškarca i žene u vremenu kada su se rodne uloge nepovratno izmenile. Dodajte uz to i fenomenalan muzički score Henri Mancinija, Džuli Endrjus, luksuznu produkciju i slepstik komediju i dobili ste jednu od najboljih komedija svih vremena.
Predstava koju smo imali prilike da vidimo u Pozorištu na Terazijama je mjuzikl koji je imao solidan brodvejski život, naslovnu ulogu je ponovo igrala Džuli Endrjus (alternacija je bila Lajza Mineli) a kritičari su uglavnom zamerali da songovi Frenka Vajdhorna nisu na visini onih iz filma legendarnog Henri Mancinija (koji nije bio živ u vreme nastanka mjuzikla). Tekst je gotovo do najsitnijih detalja transponovan iz scenarija, skraćenja su učinjena samo tamo gde je zbog različitosti medija to bilo neophodno. Ipak, u predstavi je zapravo blago pomereno težište na LGBT teme i jasno je da ako poruke ima ona je u domenu zahteva za tolerancijom i razumevanjem različitosti. Predstava je režirana sigurnom rukom Mihajla Vukobratovića, gde se jedina zamerka može uputiti na nekonsekventno vremensko pomeranje radnje. Mina Lazarević je našla ulogu po svojoj meri, Aleksandar Srećković je odličan u scenama čiste, slepstik komike, ali je zapravo Jelena Jovičić u ulozi Norme Kasidi na neki način “ukrala” šou i verovatno će se sama predstava po toj ulozi najviše pamtiti. U svakom slučaju, bili gej ili ne, ova predstava garantuje jedno prijatno veče ispunjeno smehom i muzikom.
Piše: Boban Jevtić