Posle nekog vremena odlučila sam da ponovo posetim Amsterdam. Oduvek sam bila povezana sa tim gradom, kako zbog njegovog sumanutog pulsa i uzbudljive istorije, polja lala i hipnotišućih vetrenjača, tako i zbog nekih porodičnih i (minulih) romantičnih veza. Jedva da su prošla dva dana koliko mi je bilo potrebno da se saberem od, za mene, iscrpljujućeg puta i nužnih, ali strahovito dosadnih audijencija, kada sam odlučila da čitav dan posvetim isključivo sebi. Regularno uparađena, zaputila sam se uzduž kanala ka mom omiljenom Madam Tiso muzeju. Tamo sam sasvim slučajno srela jedno prekrasno mlado biće, koje poznajem od ranije. Dok sam posmatrala figure sirote Marije Antoanete, pažljivo zagledajući njenu haljinu, primetila sam da me neki mladić privlačne spoljašnosti zagleda rukavice. U prvi mah ga nisam prepoznala, ali zalisci njegove kao ugalj crne kose učinili su da shvatim ko je, međutim, kako dami dolikuje suzdržano sam ga pogledala i obratila mu se povišenim tonom.
Markiza (blazirano, iako joj oči sevaju od oduševljenja): Predragi Bogomire, ta otkud vi? Nisam ni sanjala da ćemo se sresti! Zasigurno smo se prespojili u snovima (kolutajući očima). Čime se bavite? Gde uživate? Jeste li i dalje onako radoznali? Recite mi sve, smesta!
Bogomir (pomalo zbunjeno): Markiziceeee! Pa tako je divno sresti vas! Nisam ni mogao da pretpostavim da ćemo se sresti ovde. Ponekad dolazim u muzej da kontempliram. Šta bih vam rekao, uzbuđenjima nikada kraja, ali ni radu. Kombinujem sve, zabavu ponajviše! Moram vam reći da mi izgledate vanredno sveže i rukavice su vam vanserijske!
Markiza (polaskana): Oh, oduvek ste bili slatkorečivi, nema šta! Dakle, zbilja vam se razne stvari odvijaju, odvek ste bili umetnička duša. Uporni ste, to je najbitnije. Sećam se, doduše kroz maglu, kontraverze sa nekom stolicom koju ste ukrali iz muzej, o čemu se tu tačno radilo?
Bogomir (zamišljeno): Reč je o projektu ILEGALNA STOLICA. Kao i svaki moj projekat, i ovaj je vrlo slojevit kako u smislu konstrukcije, tako i značenja. Sastoji se od više elemenata koji mogu nezavisno da funkcionišu sami za sebe a zajedno čine jednu kompleksnu celinu. Naime, pri dolasku u Amsterdam verovao sam da ću pre svega biti student umetnosti a tek onda imigrant. Međutim, moja naivna i mlada razmišljanja su ubrzo bila pretresena administrativnim i zakonskim obavezama koje sam imao po dolasku za Holandiju. Između ostalog, saznao sam da neću baš moći tako lako da radim (kako zakon predlaže) i da ću godine života provesti tražeći poslove na crno, te sam shvatio da jedino kreiranjem svog sistema unutar sistema koji je vrlo mudro i vešto organizovan u cilju zaštite Holanđana ali, mogu da preživim. Dakle, sistem koji se zove vlada i koji vodi računa o svojim ljudima je nešto na šta ja nisam navikao u svojoj zemlji pa sam često prema istom sistemu sa nepoverenjem i to dug niz godina. Napokon sam dobio posao u muzeju moderne umetnosti Stedelijk Museum, ali sam isti posao morao napustiti zbog na izgled komplikovane papirologije kojom niko nije hteo da se bavi za nekog nepoznatog klinca iz tamo neke zemlje koji će raditi part-time na kratko vreme. U momentu kada sam saznao da treba da napustim posao u meni se probudio “ilegalni identitet”, zapravo, ta odbačenost koju sam osetio je u meni aktivirala potrebu da uradim nešto ilegalno i bilo mi je potpuno jasno zašto mnogi koji pređu granice najčešće kao jedinu opciju vide ilegalne aktivnosti. To je negde primarni impuls sa kojim ukoliko se ne pozabavite, postaje vaš identitet. Ceo taj proces se dešava dok stojim pored velikog prozora muzeja i posmatram napolju industrijski kontejner u kome su bačene stolice dizajnirane za potrebe izložbe Vitoa Acconcija. Zapravo one su vrlo jednostavno napravljene ali su dizajnirane od strane Acconci studija, te samim tim imaju autorsku vrednost. Moja destruktivna misao od samo par sekundi pre toga je postala kreativna varnica. Odlučio sam da dođem uveče do kontejnera i konfiskujem odbačene stolice, donesem ih kući i učinim mojim; taj javni prostor i objekat učinim privatnom svojinom, koju ću dalje fabrikovati nakon što sa njima provedem neko vreme.
Baš u to vreme, stiže poziv Maje Ćirić, kustoskinje iz Beograda, koja je jedina iz Srbije dva puta radila Venecijansko biennale. Po njenom pozivu dobijam šansu da izvedem projekat po mojoj želji u mobilnim studijima koji na put iz Berlina kreću po istočnoj Evropi. Oni za cilj imaju preispitivanje vrednosti lokalne scene, to jest mesta gde su trenutno instalirani. Beograd je na mapi. Ja sam u mobilnim studios.
Zadajem sebi da u roku od tri nedelje informišem na različite načine i kroz različite fabrikacije publiku o svom “ilegalnom aktu”. Rušim svoj imidž i reputaciju kakva god bila, koju sam stekao baveći se modom pred odlazak na Rietveld akademiju u Amsterdamu. Kontaktiram novine, nudim im spektakularnu priču u kojoj sam ja tražen od strane EU zbog krađe umetničkog dela, štampam poternice koje se lepe po gradu svakoga dana. Po postmodernim zakonima svako delo koje je 10 % promenjeno postaje drugo novo delo. Zato danas živimo u vremenu gde reference više nisu bitne, Madonna se na infuzijama trudi da nastavi apropriaciju koja se pretvorila u bezukusno otimanje. Stoga, redizajniram stolicu i činim je svojom. Po uzoru na pop art okilavljene identitete ja se poigravam sa metodom apropriacije. U mobilnom studiju sam pored poznatih ličnosti pozvao i sve one koji nas kroz medije uče šta je legalno šta ne. Važno je podsetiti da je ovo period kada je Milošević preminuo i kada je njegovo telo vraćeno za Beograd. Zapravo, stolice su došle dan posle njegovog tela, pa sam na aerodromu od strane nekog novinarskog fotografa čak i slikan sa crnim sumnjivim kesama. U tim kesama su spakovane “problematične” stolice, naravno. Znači to je vreme kada se u Srbiji stalno daje medijska lekcija šta sme, šta ne. Kako da se ponaša i oponaša, u cilju pridruživanja EU. Ta ista EU, u to vreme širi poternice za Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Na izvestan način, moje lice se pretapa sa njihovim licima u javnom prostoru, te moj “ilegalni akt” postaje njihov. Prema tome, mene publika stavlja u isti koš, vidi me ili kao osuđenika ili kao nacionalnog heroja, jer kradem od onih koji nama žele loše.
Na jedan dan pozivam publiku da svojim glasom i portretom u stolici odluče da li sam ja bad guy ili good guy, da glasaju da li je moj akt ilegalan ili legalan. I da skratimo, projekat demonstrira moć medijske fabrikacije, manipulacije, univerzalne i lokalne vrednosti. Transformacije identiteta, ničega u nešto, dizajna u art i arta u dizajn, itd. Isto tako kako se od zlikovaca prave heroji i obrnuto. Rezultat glasanja je da je moj akt legalan. Podržan sam od strane 250 glasača u jednom danu. U stolici su sedele neke važne ličnosti iz opozicije pošto je naravno njima uvek potreban publicitet.
Markiza (pomalo sneno): Oh, pa to je zaista bila kompleksna umetnička rabota, kojoj ste se celim svojim bićem posvetili. Uistinu sam fascinirana! Sigurna sam da mi nećete zameriti, ali napravila bih ovde malu digresiju (navodeći ga da priča o Deranger). Jednog kratkog filma se sećam. Dva alijenirana subjekta hodaju ulicama Pariza provodeći vreme u savršenoj ljubavnoj dokolici. Takođe je reč o problematici identiteta, zar ne? Kostimi su vanredni, šminka preuzbudljiva, lokacije magične… Priča mog života!
Bogomir: Moda je za mene uvek bila privlačna, jer je direktno izlaganje u javnom prostoru. I to na telima ljudi, te ima moć da kritiku društva ili čega već aktivno stavi pred oči šireg auditorijuma. Funkcioniše kao virus, što je za moj rad uvek bilo bitno. Viralno kačenje. To je i kod Ilegalne stolice bitno. Taj talas u kome se elementi rada šire, kače, pretapaju, transformišu. Deranger je moja poslednja modna kolekcija koju sam uradio po nagovoru Nenada Radujevića koji me je uvek podržavao i dao šansu da se igram, a odatle naučim i spremim za dalje studije i dođem gde sam sada. Oduzimanje lica modelima u ovom slučaju mi je bilo uzbudljivo što je negde reakcija na prezasićenost modelima, lepotom, jednoličnim izgledima kojima smo bombardovani decenijama. FACELESS o kome ću reći nešto više kasnije se zapravo razvio iz mog zanimanja modom i problematičnog novog identiteta imigranta u novom društvu po selidbi iz Srbije. Ova kolekcija koju ste tako lepo opisali nastavak je svega toga. Pokušao sam nakon prikazivanja kolekcije na FW u Beogradu da sarađujem sa poznanikom iz Amerike koji je jedno vreme živeo u Beogradu. Organizovao sam da ceo tim spava kod Ivane Milovanović u Parizu kod koje sam redovno išao i bežao iz Amsterdama. Moja dramatična vizija kako taj rad treba da izgleda se pretvorila u sukob sa američkom idealizacijom Pariza i patetičnim ljubavnim happy end klišeima Hollywooda. Amerika je htela ljubavnu modnu priču, ja sam hteo alienated karaktere koji nevidljivo lutaju Parizom i na njih niko ne reaguje, što je zaista i bilo tako. Rad je opet inspirisan nevidljivim ljudima u sistemu, društvu, otuđenost, izolacija, dezintergracija nasuprot integraciji o kojoj se toliko priča. Svi su se pravili u javnom prostoru da ta bela stvorenja su tu stalno, što danas nakon terorističkih napada ima jednu drugu dimenziju. Nakon što sam dobio gotov montirani materijal, poslao sam preteći mail i tražio da se to uradi drugačije. Rezultat ili ti kompromis ovog konflikta ili prosto kulturnog clasha je to što publika zna. Mene rade stilovi, video je dobio mnoge nagrade, a ja sam odlučio da dobro razmislim o sledećim saradnjama sa drugima.
Markiza: Neverovatno je da ste to baš Vi radili. Oh, slatke li koincidencije! Da, kada malo bolje razmislim savršenog smisla ima, pa vi ste se bavili modom. Prema tome, da li je vaš prelazak u art vode logičan?
Bogomir: Mene je moda zanimala jer sam hteo da se drugačije oblačim u srednjoj školi; zato što sam hteo da na fotografijama koje sam tada izrađivao slikam nešto sto sam ja napravio; zato što mi je bilo fascinatno kako jedan kostim transformiše, fabrikuje; jer je aktivna kritika u javnom prostoru na telima ljudi koja se viralno dalje širi u formi trenda. Ono što me je uvek zanimalo su prirodne nauke, film i neobjašnjivi fenomeni.
Sakupio sam parice i snage baveći se modom, te sam otišao da studiram ono što sam hteo, što sam tada opisao kao MIX MEDIA. I zaista se sve isplatilo. Dobio sam diplomu sa art akademije i to jedne od najboljih u Evropi, master iz filma, projekte koji su me doveli do nauke i nečega što izgleda kao fikcija ali je teška realnost. Svi moji projekti su uvek imali filmske konstrukcije. Zapravo, svaki projekat ima timeline, uvod, razradu, zaplet, katarzu… Meni je sve logično, drugima najčešće nejasno, ali je bitno da ja to živim i razvijam se kroz ono šta radim, a radim šta volim. Ja putujem! (veliki kez)
Markiza: Kako se bolje osećate u vezi sa sobom – sa bradom, bez brade?
Bogomir: Volim sebe sa bradom, volim i bez. Bradu sam imao već sa 17 godina. Nakon 9/11 imati bradu u Holandiji je bilo retko. Čak sam i zaustavljan na ulici od strane policije sa pitanjima da li volim da živim u Holandiji. Onda sam je skinuo, da bi je opet pustio za potrebe projekta FASHION AND DESPAIR koji je inspirisan i direktno bavi likom Natasche Kampusch. Moja teorija je da su teroristi seksualizovani kroz gay modne krugove i plasirani na runaway, odakle su brade postale main stream kao što su danas.
Markiza: Elem, nešto razmišljam o ovom muzeju… Hm, ne mislite li da su možda ove voštane figure potpuno bezlične, iako reprezentuju neke istorijske ličnost? Posredstvom knjiga i filmova nama su pune glave informacija koje se novim istraživanjima u različitim naučnim disciplinama često mogu relativizovati. Dakle, rekla bih da je skrivanje odnosno brisanje sadržaja paradigma naše realnosti. Kako vi vidite taj novi vizuelni poredak, niste li radili možda neki projekat u vezi sa tim?
Bogomir: Da, FACELESS je izložba koja se bavi fenomenom koji je prisutan svuda oko nas. Reč je o svojevrsnoj modi obezličavanja, skrivanja lica koja se pre svega pojavila u umetnosti početkom ovog veka i od tada je popularna i prisutna. Izložba nas podseća koliko medijski generisane slike imaju uticaja na umetnost, na koji način posreduju i oblikuju javni imidž, ali i imidž stvarnosti, te kako korespondiraju sa modom, pop-kulturom i komercijalnim tokovima, koje uopšteno nazivamo mejnstrim.
Prvi deo fokusirao se na provokativno dejstvo i doživljaj skrivenog, maskiranog lica u odnosu na umetnost i modu posle 11. septembra.
Drugi deo izložbe, pak, nastavlja istraživanje, ali se fokusira na “dijaloški” apsekt i prednost daje učesnicima-izlagačima, ali i onima čiji rad predstavlja svojevrsni komentar na izložbu, a u formi je predavanja, performansa i radionica interdisciplinarnog karaktera. Odziv preko stotinu umetnika, kako onih slavnih, internacionalno već priznatih, tako i onih mladih a prominentnih, ili umetnika čije vreme tek dolazi, evidentan je pokazatelj relevantnosti same izložbe.
Idejna zamisao koja prethodi ovoj izložbi jeste to da se ispita i ustanovi postoji li zajednički imenitelj za skrivena (maskirana, kamuflirana) lica u svetu umetnosti. Ideja o artističkim korenima skrivenog lica, spontano se formirala godinama unazad, tačnije, pre deset godina, dok sam još uvek radio u modnoj industriji. Kolekciju su predstavljali modeli čija lica je skrivala maska ili pak prekrivala kosa, što je na značenjskom nivou trebalo da sugeriše kritiku sveta ali i komentar o savremenom društvu koje je konstantno i kontinuirano terorizovano lepotom. Povratak maske je antropološki retro-eksperiment kojim se destabilizovanom identitetu nudi rešenje. Tokom daljih studija na umetničkom fakultetu i u okviru prakse, sve više sam nastojao da uočim korelaciju između mode i umetnosti kroz društveno-političku prizmu. Kada sam shvatio da postoje istomišljenici koje zanima ista ili slična tematska platforma, počeo sam da sakupljam njihove radove; želeo sam da odgonetnem zašto postoje i šta nam poručuju, kao i to kako komunicaraju sa savremenim posmatračem. Jedanaesti septembar i konsekvence koje su usledile bitno su me oblikovale kao umetnika i uverile da temu nastavim da razvijam, proučavam…Upravo taj događaj bio je, ako ćemo pravo, glavni okidač koji me je isprovocirao da začeprkam po Pandorinoj kutiji. Strah od potencijalnih budućih terorističkih napada doveo je i do značajne promene samog koncepta bezbednosti, ovaploćenog, recimo, u skrivenim kamerama (za praćenje i snimanje) koje su postale nezaobilazna “instalacija” na svim javnim mestima, a sve, tobože, zarad naše sigurnosti, kako nam je objašnjeno, što je rezultiralo neprijatnom spoznajom da su nam lica (čitaj:identitet) “obavezno” preeksponirana. Jedini način da povratimo izgubljenu privatnost krio se u različitim subverzivnim medijskim strategijama ili pak redefinisanju samog pojma privatnosti. Prateći događaje koji su se nizali nakon pomenutog datuma, slike maskiranih terorista preplavile su medije, kao zloslutno avetinjsko prisustvo koje nas stalno podseća koliko svet u kom živimo, zapravo, nije bezbedan.
Markiza: Znam da jako volite duge zabave. To vas ispunjava u celosti, recite mi nešto o tome.
Bogomir: Clubbing je za mene počeo 90-ih kada je u vreme društveno političke krize mnogima bio jedna vrsta kolektivnog protesta, nekakvog izlaza ali i iluzije. Način na koji su se tela kretala u tom stanju i energija su me fascinirali, a kasnije je to preraslo u ritual kroz koji sam uspeo da se izrazim i formiram kakav sam danas. Zapravo, ceo proces transformacije fizičkog i psihičkog stanja unutar klubova ili festivala mi je i dan danas inspirativan. Primetio sam ozbiljne razlike u dinamici po dolasku u Holandiju, gde je clubbing unutar udobnog društva bio u tom trenutku nešto drugo jer su se grube 90-te već odavno završile. Putujući po svetu sam te razlike primetio još više, i počeo da se zanimam za čitanje clubbinga, posmatranje kao ćelije ili organizma pod mikroskopom. Fasciniran sam kolektivnim telom koje se formira, ali i pojedincima koji transformišu energiju za druge i pokreću masu.
Out of body experience je nesto što mi je uvek bilo zanimljivo. Trans, posmatranje tela kao pokretne mašine za misli i dušu, što nekako ide u korak sa ritualnim doživljajima ili stanjima pod dejstvom različitih droga.
Konačno, Berghain kao klub u kome najčešće izlazim je obogatio moje iskustvo i inspirisao da počnem da se ozbiljno bavim svojom opservacijom. Znači da ne nastupam samo kao lelujavo telo na dance flooru pod plavim svetlima, išibano udarcima basa i osvetljeno strobom. Klub o kome svi pričaju funkcioniše zapravo kao moderni hram, koji u isto vreme ima i institucionalnu moć da prevaspita svakoga ko uđe u isti. Jednim boravkom u tom klubu vi stičete nove plesne korake, odnos prema telu, seksualnosti, prostoru, self control, kameri, itd. Berghain je muzej za prevenciju nestanka elektronske muzike i stila života kakvog znamo iz 80-ih, 90-ih; njegov kulturni doprinos je jasan, ali isto tako i uticaj na muzičku industriju. Interdisciplinarni pristup temi, iz antropološkog ugla, naučnog, umetničkog me je doveo do novog projekta na kome sam nedavno počeo da radim. Dobio sam dozvolu da dokumentujem različite zabave iz ptičije perspektive. Taj materijal će u saradnji sa različitim institutima biti ispitan i poređen sa ponašanjem ćelija, itd. Možda sam se toliko navukao na “zabavu” da tražim izgovor da žurka nikada nema kraja, ali znajući sebe mislim da želim da svemu dam još ozbiljniji smisao.
Markiza: Oh, da! Jedna od mojih životnih maksima jeste upravo ona – zabavi nikad kraja! Toliko sam žalosna što ovde moram stati, ali razumela sam da časovnik neprestano otkucava, a i Vi i ja imamo neodložne poslove. Ne mogu Vam opisati koliko sam sretna što smo se sreli, i nadam se da ćete uzeti u obzir i moju malenkost u nekom od sledećih projekata!
Bogomir: Sa tako flambojantnom personom poput vas uvek je zadovoljstvo sresti se, a ne sumnjam da je osećaj sličan, ako ne i intenzivniji, ukoliko je reč o saradnji! Priznaću vam konačno da sam oduvek gajio neobična osećanja prema vama, ali nikada nisam imao hrabrosti da vam to saopštim.
Kratko smo zagrlili, srdačno se izljubili i Doringer je izleteo brzinom svetlosti iz muzeja, dok je amsterdamsko sunce postepeno tonulo u zaliv.
Razgovarala: Markiza de Sada