I ne toliko verzirani poznavaoci prilika na bioskopskim blagajnama (onog dela planete gde zarada nije sanak pusti nego mogućnost) saglasiće se da pojava dva ili više filmova na srodnu temu retko kada donosi primetan mrs bilo kom od učesnika u toj trci. Međutim, kako je među čitaocima Optimista neznatno malo holivudskih i drugih belosvetskih filmskih mogula, u redovima koji slede, a tiču se dva friška biografska filma o liku delu, životu i ostalom Yves Saint Laurenta, biće priče isključivo o dometima i kvalitetima pomenuta dva filma, bez zalaženja u mutne vode predviđanja koji će to od ova dva filma u finansijskom smislu iz ovog „klinča“ izaći kao (nekakav) pobednik.
Prvi je (na samom početku tekuće godine) pred publiku stigao Yves Saint Laurent, koji u rediteljskom smislu potpisuje glumac i reditelj Jalil Lespert, do sada verovatno najprepoznatljiviji nam iz izvrsnog filma Laurenta Canteta Ressources humaines (1999). Lespert lagano prevodi svoju rediteljsku karijeru u sve ozbiljnije vode, te Yves Saint Laurent predstavlja napredak u odnosu na njegove dve prethodne dugometražne režije.
I upravo je ambicioznost u pristupu možda i ključni kvalitet ovog blago faličnog, ali ipak zadovoljavajućeg biografskog filma. Nije reč samo o produkcionoj ambicioznosti, nego i o scenarističko-dramaturškoj odvažnosti da se uglavnom dobro poznata priča (dakako, koliko to uzusi repertoarskog filma, a YSL je skrojen baš po meri bioskopske distribucije) to uopšte dopuštaju. U opštem smislu teško da se išta krupno da zameriti ovom artikulisanom i pažljivo sklopljenom pokušaju filmske biografije slavnog kreatora i ikonične pojave, koja je priču o precenjenim krpama prevela na nivo istinske umetnosti i prefinjene estetike. Film je razmahan, ali prijatnog trajanja (oko 110 minuta sve skupa), pokriva sve važne tačke i zaokrete iz Laurentovog života, autori zaziru od senzacionalističkih poteza, pokazujući neskriveno poštovanje prema ključnom liku, gluma, a posebno gluma udarnog dvojca (i na najavnoj i na odjavnoj špici naglašeno je da su Pierre Niney i Guillaume Gallienne članovi vazda prestižne kuće La Comedie Francaise), tu je i izvanredna, a mlada Charlotte Le Bon u ulozi fatalne Victoire Doutreleau, film na vizuelnom planu dođe kao melem za oči, a zahvaljujući zadužbini (i očitoj brižnoj pripremi) ekranom paradiraju prvobitne/nulte Laurentove kreacije, a i izbor prateće muzike je mudar…
Scenaristi se vidno trude da Laurenta prikažu u što više detalja, te pred nama promiče slavni kreator u fazama nesigurnosti, očaja, manične depresije, srljanja u autodestrukciju, ushićenosti, preispitivanja, zamora… Takođe, i pitanje Laurentovog queer identiteta prikazano je prilično odrešito i bez vidnijih spekulacija, a sa druge strane uz dosta takta i u vidnom saglasju sa opštim tonom filma i ritmom priče. Nevolja, a to je, kanda, i krunski nedostatak ovog inače posve korektnog ostvarenja, je što vodeći autorski tim sa Jalilom Leespertom ne uspeva da napravi upadljiviju i učinkovitiju vezu između delova priče koji se tiču njegovih grandioznih uspeha na svetskoj modnoj sceni (i to tokom čak nekoliko decenija, a svi znamo koliko je moda lako i brzo kvarljiva roba) i dimenzije filma koji se tiču njegovih duševnih posrtanja i suštinskog nesnalaženja sa vlastitom seksualnom orijentacijom. To je donekle i uzrok mlakog prijema francuske i frankofone filmske kritike, kao i krajnjeg utiska koji sugeriše da je ovde reč o dobrom filmu, koji uprkos brojnim plusevima, ipak zastaje na koti lige konvencionalnih biografskih filmova, gde ta konvencionalnost u pristupu stupa u nekada tihi, a nekada baš rogobatni (što ovde ipak nije slučaj!) nesklad sa nekonvencionalnošću „junaka“ čije, najčešće, turbulentne živote nastoje da predoče. Za kraj priče o prvom od dva ovogodišnja YSL filma, a za ljubitelje trivije podatak da Karla Lagerfelda glumi Nikolai Kinski, sin, gle čuda, Klausa Kinskog, dosad najpoznatiji kao jedino od dece Kinskog koje je pohodilo očevu sahranu.
Na drugom tasu ove fiktivne vage je ostvarenje Laurent iza kojeg, pak, stoje francuski scenaristički superstar Thomas Bidegain (značajan po filmovima poput Audiardovih ostvarenja Proroka i Rđe i kosti) i reditelj Bertrand Bonello. U filmografiji narečenog Bonella zatičemo prilično radikalne arthouse radove kao što su Tiresia, The Pornographer i (kod nas u par festivalskih navrata prikazani) L’Apollonide (Souvenirs de la maison close)/ House of Tolerance, te u ključu ovih fakata treba smestiti i očekivanja od Laurentove biografije u viđenju pomenutog kreativnog dvojca.
Kako je ovaj Laurent zasad prikazan samo na nedavno okončanom filmskom festivalu u Kanu, zasad se možemo osloniti jedino na dojave srećnika koji su ga tamo pogledali. Tako ugledni Variety u svom prikazu ističe da je Laurent „prelepo, zavodljivo budalasto podsećanje na kreativni poriv velikog autora“, skrećući pažnju i na „baroknu ornamentaciju“ i „ispremetanu hronologiju događanja“. Sa druge strane, The Hollywood Reporter ovaj film označava kao „narativno difuzan“, izričući kritiku na račun scenarija „bez fokusa“, a u tamošnjem prikazu je istaknuto i to da ovaj film „retko uspeva da uđe u glavu autodestruktivnog genija“. Osim toga potencira se i suštinska razlika između narativa ova dva filma – Bonello u svom Laurentu preskače detinjstvo i vreme koje je ovaj proveo u šegrtluku kod velikog Diora. Njegov film, pak, odlikuje i ambicioznija glumačka podela – tu su Gaspard Ulliel, Jérémie Renier, Louis Garrel, Léa Seydoux (sad već dobra nam poznanica iz Nemoguće misije 4, Plavo je najtoplija boja, najnovije Lepotice i zveri)…
Imajući u vidu Bonellov „minuli rad“, njegov dosadašnji rediteljski opus, sa dosta pouzdanosti se može očekivati i znatno radikalniji autorski izraz u svim aspektima filma, uključujući i prikaz Laurentovih seksualnih preferenci i ostaloga u vezi sa tim. U krajnjem slučaj, dovoljno jasan signal je i kratka pojava Helmuta Bergera, vodeće Viscontijeve muze, „u koži“ ostarelog Laurenta. A možda bi se ključna razlika između ova dva filma dala nazreti u rečitom pojašnjenju iz pera filmskog kritičara Variety-ja koji je poentirao ukazavši da u slučaju Yves Saint Laurenta pričamo o ekvivalentu pret-a-porter mode, dok je u Bonnelom Laurentu reč o haute couture pandanu istog.
Pametnome dosta! A svi znamo i tu ćemo se, kanda, lako saglasiti da su nam oba pristupa uvek dobrodošla. U paru, ruku pod ruku, ali i obaška.
Piše: Zoran Janković